Pesme

ЗНАТЕ ЛИ…

Нигде не станује она.

Враћају се искрзана писма.

Свуда сам је тражио.

На врх света се пео

у пећине тамне силазио.

Питао птице,

тужне харлекине,

описивао им њену косу боје

жита,

очи небеског плаветнила и...

нигде,

нигде не станује она.

Та жена што сунчаном косом и

плаветним небом прикрива

бистрину обојеног ока.

Она коју не нађоше моја писма.

Она коју ни птичији пој не

измами из сенке сећања.

Не спомињу је ни птице

ругалице.

Замишљам јој смирено лице

загледан у облак.

Помислих,

створићу пролеће да се са

њим све изнова буди,

не би ли ускрсла

тананог осмеха,

пустила огртач од векова

кроз које је тражих.

Да клизне на земљу,

што мирише животом.

Морао сам да измислим

ваздух,

воду и цвеће.

И музику за плес.

Да ми буде ближа,

да ми дође сама,

та жена која босонога

светом лута...

Знате ли ви, можда, где

станује она ?

Вукоман Ракочевић

Почасни члан Књижевне заједнице Југославије

KAP OTROVA
Hej živote, izdajico, ne prizivaj grehe stare, vinom dobrim ne kuni me. U ruini duše moje još sanjare violine, zov ciganjske dugmetare. Violino na dve žice, pokidani, pokradeni, izgubljeni davni zvuci. Ne diraj mi reči svete šapatima darovane. Pesme moje teške kletve, pahuljice, milosnice. I sve ptice moje zlatne, uličarke, lutalice, prostitutke, nevoljene. Ne kuni me! Sve su moje. I ne pitam noći ove koliko košta metar snova, srcem plaćam na dnu čaše, kap otrova.
Vukoman Rakočević

ЖИВОТ ЈЕ ЈЕДНО ТИК-ТАК

На зиду велики сат са клатном

Украшен богато златом

Кућицом и малом птицом

Са плавом и жутом бојом.

Упоран са својим тик-так

И кад је дан и кад је мрак.

Птичица на сат даје знак

Са промуклим звуком крак-крак.

Већ је било, кад чујеш тик

А биће кад чијеш так

Између је овај тренутак

Који је врло кратак.

Не можеш мењати ништа у тику

Између замишљаш грубу слику

Шта ће се десити у таку

Хоће ли бити у раскораку.

Не зна се више шта више жури

И куда то овај живот јури

Док песак у крхкој мензури

С трептајем ока не исцури.

                                С. Жугић