Оливера
Шестаков
---------------------------------------------------
РЕКА САМ
Вода сам бистра,
испиј ме као нектар.
Прогутај ме као сузу,
као бол сâм,
што низ образ клизи лако,
гаси у тишини чежње плам.
Реч сам и рима.
У песму ме стави,
као лајтмотив,
што се непрестано
врти у глави.
Река сам бистра.
Урони руке
у плаве дубине.
Тајну крију.
Таласе прстима очешљај,
осетићеш моје душе
сваки дрхтај.
Пламен сам
звезданог неба.
У недра ме стави
и угреј се.
Ослушкујем жељно
дамаре у грудима,
жеља тихо грца,
тражећи пут до
ушћа
нечијег срца.
(Из књиге
Поема ТЕЧЕМ КАО РЕКА и друге песме,
добитника књижевне награде
„Милорад Калезић“
за 2017.г. у избору Књижевне
заједнице Југославије)
Оливера
Шестаков
--------------------------------------------------------
Ослоњена на тишину,
обавијена шалом
од нежне тмине,
пуштам корене дубоко,
у топлоту родне земље,
у прапочетак
матерњег језика.
Мрвим сате и тренутке,
сејем семе азбуке у земљу црницу,
измешану од мисли и надања,
да из њих са јутром никну
златни сунцокрети.
На тој земљи узгајам веру
у доброту и љубав,
заливам је редовно
водом са извора
животне мудрости.
А онда жељно чекам
нове цветове,
погледом што Сунце прате,
да им ветар златни прах полена
развеје преко граница,
које сам себи поставила,
до неслућеног и неказаног.
(Iz Збирке „ДО НЕКАЗАНОГ“,
Београд, 2016.г.)
Оливера
Шестаков
--------------------------------------------------------
АНИ АХМАТОВОЈ,
С ЉУБАВЉУ
/1889. – 1966.г./
Ниси била жена обична,
корака лепршавог,
жудње твоје и у песми боле.
Горко је било живљење твоје,
судбина – усамљеност удвоје.
Ниси била пастирица,
ни краљица, ни монахиња,
ни сена изгубљена,
већ жена заљубљена,
поетеса незаборављена.
И када си патила,
умела си да прашташ,
када ниси ништа скривила,
грехе да испашташ.
У љубави ниси дисала сунцем,
већ те луна плавила,
довољан ти је за срећу био
звезданог злата прах,
одсјај пламена ког не гаси
ни заборав, ни страх.
Знала си да је немогуће живети,
телу без сунца и души без песме,
да треба душа камен да постане сиви
- учећи како с болом да живи.
Убише твоју птицу белу,
да не би певала о прошлости.
Ниси плакала тада,
срце си претворила у стење
и сви су ти преостали дани
били испуњени песмом
- птице убијене.
(Iz Збирке „НА ТРАГУ
СВЕТЛОСТИ“,
Београд, 2016.г.)
МИШЉЕЊЕ ЖИРИЈА КЊИЖЕВНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
ЗА ДОДЕЛУ КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ „МИЛОРАД КАЛЕЗИЋ“
ЗА НАЈБОЉУ КЊИГУ
ГОДИНЕ 2018-те
Изузетно је тешко, комплексно и незахвално оцењивати,
а нарочито поредити уметничка дела, било да се ради о литератури, сликарству, вајарству,
музици или архитектури. У намери да буде што објективнији у овом деликатном
задатку, за вредновање књига које су биле у конкуренцији за награду „Милорад
Калезић“ за најбољу књигу године 2018-те, жири је установио следеће
критеријуме:
1)
Аутентичност
и оригиналсност;
2)
Лепота
и снага лирског израза;
3)
Градација
и поента у песмама;
4)
Стил
(стилске фигуре, богатство речника, синтакса, форма, рима...);
5)
Садржајна
и концептуална уједначеност књиге;
6)
Естетскадимензија
књиге и њена усаглашеност са садржајем.
Имајући у виду да су све пристигле књиге за награду из
области поезије, жири је критеријуме и вредновање одредио и прилагодио према
овом жанру.
Желим да нагласим да су и ове године књиге у
конкуренцији за награду КЗЈ биле веома високог литерарног и уметничког квалитета,
што иначе одликује избор за ову престижну књижевну награду, а тиме је задатак
жирија био тежи и сложенији. Честитамо свим ауторима: Чеди Ковачевићу, Вањи
Јововићу, Миомиру Лакићевићу, Вукоману Ракочевићу и Наташи Радосављевић Нари на
одличним књигама и правим литерарним подухватима на које могу да буду поносни.
Било је право уживање, а и част, уронити у странице ваших књига, осетити и
поделити емоције и мисли које су вас водиле у писању.
Прави судија вредности ових књига, као и увек када је
у питању уметност, биће време. Уметницима награде нису и не треба да буду
разлози за писање и стварање уопште, већ радостстварања и даривања оног што је
изнедрено у креативном надахнућу. Уколико сте пишући књигу осетили радост
стварања, већ сте награђени.
Жири КЗЈ у саставу: Оливера Шестаков, председник, Момо
Ћетковић, члан и Лазар Божовић, члан, донео је једногласну одлуку да књижевну
награду „Милорад Калезић“ за најбољу књигу године 2018. добију две књиге и то:
КИХОТ И МОСТОВИ, Чеда Ковачевића ЧеКов-а и ПУКОТИНА У ВРЕМЕНУ Владимира Вање
Јововића.
Лауретима Књижевне награде„Милорада Калежић“ за
најбољу књигугодине 2018-те, све честитке! Нека вам овај успех буде подстицај
за нове књиге и радости!Свим учесницима конкурса,такође честитамо и нека се добре
књиге, као што су ове које сте написали, множе и налазе пут до читалаца!
Жири
КЗЈ у саставу:
Оливера
Шестаков Момо Ћетковић Лазар Божовић
председник председник
КЗЈ
Живот има пет брзина
Моје време пету спрема
Ал је живот фалш машина
Његов мењач рикверц нема.
С. Жугић
СРПСКО ПОЕТСКО СТАБЛО
„Рече ми један чо'ек“
Да је доле „На Газиместану“
У неки давни век, српско
Поетско стабло пустило грану.
То беше „У позну јесен“,
„Обична песма“ поче да тече
„Госпођици у спомен“
У дивно „Претпразничко вече“.
Временом стабло рашири грање.
Процвета сваки пупољак
И тада наста „Прво певање“
За дивни „Ђачки растанак“.
„Један малени цвет“ се сија,
Ту су „Симонида“ и „Јефимија“,
Ту је Ђурина „Мила“
И бела „Зимска идила“.
Добрица срочи „Пољубац“,
Душко „Кад је пао мрак“,
Његош дарова „Горски вијенац“,
А Антић „Плави чуперак“.
Док „Тече река крива Дрина“
И док у хладу залива „Емина“
Живеће песма „Моја отаџбина“
И Илићева „Домовина“.
„Пркосна песма“ из прикрајка
Поруку шаље „О класје моје“,
Да се не понови „Крвава бајка“
“Остајте овдје“, чувајте своје.
На врху „Бесмртна песма“.
Риме љубави расуте,
Светли се „Међу звездама“
Santa Maria della Salute.
Станко Жугић
Прва награда на Међународној
песничкој манифестацији „На пола пута“ -
Пријепоље, октобар 2019. године – Ана Дивац, Пријепољска гимназија, IV2
ТРЕПТАЈИ ЛЕПОТЕ
Без
трептаја.
Без
активације нерава.
Без
наочара и сочива.
Без
осврта.
Без
превртања и колутања,
жмиркања,
чкиљења, намигивања.
Без
зеница, рожњачње и беоњаче.
Очију
без.
У
потрази је овај
земаљски
створ,
Овај
седмомилијардити део света.
Ровиња,
гребуцка,
чепрка...
Тражи!
Ја
спознајем лепоту од јутра,
док
хлеб купујући осмех пекару поклањам.
А
знам да у црно синоћ,
морен
за човека најсуровијим изазовима,
хтеде
у последењи бој
босим
ногама загацати,
из
пета крв земљи предати.
Ја
спознајем лепоту на Булевару
и
таксисти што ме пропусти
да
на другу страну улице пређем.
Ланчани
судар!
Избегао!
Имам
и ја свој „булевар“ у глави...
Ја
спознајем лепоту док се будим и док лежем.
Ја
спознајем лепоту док те оркански грлим,
а
док те грлим,
или
ти капљице крокодилских суза поклањам
или
чоколадним прстима мусав печат на мајици остављам.
Али
те грлим и не дам.
Ја
спознајем лепоту док те љубим.
На
семафору, раскрсници,
испод
кревета, бакиног ћебета,
док
кувам ручак
и
обрезујем дрво живота.
Те
ти га шаљем у нади
да
се у океану неће утопити
пре
него што на други контенент стигне.
Не
прекидај везу, тек сам га лансирала!
Ја
познајем лепоту док садим цвеће.
И
која ти боја пристаје?
Како
те посадити?
Кад
си невин као бело,
у
теби је зелени живот,
црвено
те волим,
а
знам да си тамо негде жуто љубоморан.
Зацрвене
се!
Ја
спознајем лепоту док се пењем на мердевине
да
зграбим облак.
А
онда, док силазим,
бивам
затрпана брдом старих фотографија.
Ја
седнем на врх,
па
гледам албуме,
летим
кроз године,
од
првог зуба до матуре.
Тумбам,
мрсим
прсте,
вршљам
низ успомене,
претачем
из шоље сузе радоснице.
Ја
спознајем лепоту док бришем прашину
на
тавану дрвене кућице.
Нађем
опаученог меду
цакластих
очију,
без
машнице и руке деснице,
оделцета
поцепаног,
некад
давно невештом плетиљом зашивено.
Ја
спознајем лепоту у власима косе,
густим
веђама и црним очним колутовима.
Мени
је лепо кад ти поскочиш, а ја заиграм.
Кад
ти уђеш, а ја устанем.
Кад
ти легнеш, а ја чекам да угасим светло.
Кад
одмрачим ролетне у соби, јер је ова душа још бела.
Кад
ми изгоре коре за торту, а фил је прегуст.
Кад
у антикварници сломим вазу.
Кад
замишљам нашу оазу,
А
не заборавим базу.
Ја
спознајем лепоту у теби,
ма
ко да си.
Лепота
у теби!
Ти
у лепоти!
Успешна
мисија трагача.
Лепота
нађена!
Увијек га жели
Увијек га жели
